PRIČA O NOGOMETU Ne grizi ruku koja te hrani, buraz, budi čovek!

PRIČA O NOGOMETU Ne grizi ruku koja te hrani, buraz, budi čovek!

Nogomet pratim od kad znam za sebe.

Sjećam se točno svojeg prvog Europskog prvenstva – tam sad već davne '88. Skupljal sam i lepil slikice v Paninijev album i navijal za naranđaste jer su mi imali najlepše dresove. Ti naranđasti na kraju su v finalu pobedili moćne Sovjete, a celi turnir je Van Basten zabijal i igral ko vanzemaljac.   

Posle svake tekme, sel bi si na BMX, z loptom se otpelal na početak vulice i kričal – 'Ja sam Van Basten!' Drugi frend je bil Butragueno, a treći, koji je bil golman, je bil Walter Zenga. I tak smo po cele dane napucavali loptu, a gol su bila dva stabla 'gacije' od suseda Rude.

Z zajebancije osnovali MNK Junajted

Prije 15-ak godina frendovi i ja z zajebancije smo osnovali MNK Junajted.

Krenuli smo od ničega, nule, jedva se zmetavali za kotizaciju za neki turnir, ispadali v skupinama, ali uvijek je oko kluba bila neka aura pozitive.

To su ljudi prepoznavali i danas smo institucija malog nogometa u sjeverozapadnoj Hrvatskoj, naši dečki žare i pale po zimskim, ljetnim turnirima, ligama, a igrači koji igraju za nas reprezentativnog su kalibra. Za nula kuna.

Jer dečki vide kaj je familijarni odnos i prepoznaju sirovu ljubav prema lopti, igralištu i (malo)nogometnoj igri – čista romantika.

Na Varteksu od '93

Kaj se tiče 'velikog' nogača, Varteksov stadion pohodim od negde '93.

Sused me otpelal v svojem Yugo 45 na tekmu Varteks – Šibenik. Celu tekmu sam luzal pistacije kaj mi je kupil, tak da mi je posle bilo zlo, ali naši su pobedili 2-0 i osmijeh, unatoč tome kaj sam doma povraćal od jebenih pistacija, nije silazil z lica.

Tam negde '95, dok je već i stari videl kolko sam lud za tim nogačem, sredil mi je prek 'maloga' od svojeg vjenčanog kuma – Robija Martineza – i prvu člansku iskaznicu Udrugu navijača White Stones.

Kakav je to doživljaj bil dok je bil pun jug. V teren nismo metali baklje nek kolute računa od starih blagajni, a 'raja' pjeva, navija, diše ko jedan.

Era interneta

Kad sam krenul na faks, taman je počela era ovog masivnijeg interneta, krenuli su chatovi, forumi i slične pizdarije.

I dok su drugi prek chatova lovili komade, ja sam, fala Bogu, već onda imal Mirelu koja me držala za jaja pa sam u sobi 'nogomet' i po forumima raspravljal z isto takvim fanaticima.

Nalazili smo se po zagrebačkim pivnicama i upoznal sam tak dosta dečki koji znaju kaj je ljubav prema nogaču. I uvijek su svi cijenili taj naš klub, svima je bil simpatičan i drag, prisjećali su se i žalili skup z menom za izgubljenim prvenstvima, kupovima...

I onda je počela dekadencija

I onda je počela dekadencija varaždinskog nogometa. Neke nesposobne uprave i ljudi (nebum navodil imena, ali svi koji su pratili nogomet ih znaju) srozali su taj naš klub na najniže grane.

Slušal sam te dečke koji su z menom igrali mali nogač, prvoligaške igrače, kak mi se plaču, kak nemaju za klipić i kak su, zahvaljujući nekim glavešinama, dužni državi ko Grčka.

Kak je to završilo, svi znamo. Klub je otišel v bananu, dugovi su ostali, dečkima se sjelo na račune, a odgovorni za to su i dalje fino v košuljicama šetali po gradu i ispijali kavice bez trunke grižnje savjesti.

Sa 105 kila na 'prijemni' u Varteks

Godine 2011. je moj Junajted igral na Memorijalu Anđelka Herjavca na starom asfaltnom igralištu na Varteksu. Zgubili smo v četvrt-finalu od najvećih rivala Pucki (Mima, počivaj u miru, stari!), a na ulazu v igralište je stajal plakat – 'NK Varteks ima selekcijsku utakmicu'.

To nam je bilo smešno. I tak, z zajebancije krenemo golman Coc, Kruno i ja na selekcijsku. Bilo je 35 stupnjeva i imal sam 105 kil.

V svojoj nogometnoj 'karijeri' igral sam za neke lokalne niželigaše, ajde i zabil neke golove, ali dok sam istrčal na toj livadi v Jalkovcu, a oko terena su bile poznate face koje sam viđal tokom svih tih godina na tribinama i počele navijati za mene, hej – za mene!

Z tih 105 kil odigral sam točno 28 minut prije nek me grč primil v obadve noge, ali sam do onda uspel zabiti 2 gola i jednog asistirati i izboriti se za dres NK Varteks.

Čista pozitiva

Ta ekipa koja se tam skupila bila je čista pozitiva. Suigrači i treninzi de smo Mišo i ja nosili jen drugoga pinča-lonča, z Zekijom ragbi tretmani, z Lukicom se nadtrčaval, slušali Vargasove priče v svlačioni, to se ne zaboravlja.

A sve je to vođeno čistom ljubavlju prema tom imenu NK Varteks koje nas je sve povezivalo.

Nakon kaj su ambicije kluba prerasle moje igračke mogućnosti, povukel sam se i sastrane ostal pratiti kak klub raste, napreduje.

I v tih 6 godina napredoval je z 2. ŽNL do, eto, danas 3. lige. I to bez politike, bez nekog perverznog gospodarstvenika iza sebe, bez pomoći HNS-a, samo sa svojim entuzijazmom i rezultatima sa sportskog borilišta.

Nakon svega - pred zidom

I sad, nakon svega toga najdeš se pred zidom jer se s druge strane opet okupila 'ekipa za očevid' koja je prisvojila stadion i neda nama da se isto tam loptamo.

I dok v toj ekipi vidiš iste ljude koji su pokopali varaždinskog prvoligaša, a sad sami sebi tepaju kak su 'nova era varaždinskog nogometa', mašu ti pred očima z lovom i političkim vezama, točno mi dojde da odselim v Sjevernu Koreju.

Ko da čitaš Alan Ford

Prihvatil sam poziv nedavno dečki iz kluba da im pomognem u toj borbi i ono kaj sam doživel v zadnjih mesec dana na tom polju je ko da čitaš Alan Ford.

Dogovoriš nekaj z ljudima z ZŠUGV (Zajednice sportskih udruga Grada Varaždina), dojdeš tam po papir, majstori se zaključaju, nemreš do nikog jer 'sastaniče' (po krčmama). Lupaš sfrustrirano po vratima tak jako da mi jen frend zide van z Udruge gluhih i veli – kaj se trudiš, tu ti do 12 većinom nema nikog.

Znači uhljebi level 99, pobiraju plaće od grada takve da se normalni čovek zmrzne, a ne delaju ništ osim kaj se naslikavaju po novinama i za našu lovu gablecuju i cugaju gemište po gradskim lokalima.

Nisam ni huligan ni narkoman

I ne samo to, etiketiraju dečke iz kluba da su huligani, narkomani, propalice i ne znam kaj.

Ja nit sam huligan (jedini bliski susret z policijom sam imal dok sam na autoputu zgazil vražjeg jazavca pa su mi dali puhati – napuhal sam 0,0), nit sam, ne daj Bog, narkoman (volim si, doduše, spiti gemišt ili pivicu), a mislim da nisam ni propalica neg akademski obrazovan građanin koji je svoje škole zbavil sam, a ne ko neki kaj su na gradu na funkcijama s kupljenim školama i koji sam ponosan stanovnik ovog grada i plaćam mu poreze i prireze.

Nikad nemoj prodati sebe

Mojeg starog znate svi. Sve kaj je v životu priskrbel, priskrbel je z krvavim žuljima. Od 14. godine je fizikalac, dela ko životinja cele dane. Kupil si je gorice, auto, zaškolal je decu i z njih napravil ljude, nikad v životu nije nikog zajebal i njemu je život potpun.

Meni je uvijek govoril: 'Pametan si, nemoj se v životu mučiti ko ja. Ali nikad nemoj prodati sebe. Nikad ne grizi ruku koja te hrani, ali uvijek budi dosljedan i pošten.'

Ja pokušavam iti kroz život držeći se toga i onda me posebno srdi dok ljudi koji ti odlučuju o kvaliteti tog istog života i zadovoljstvu i ponosu se delaju Englezi.

Da, mislim na našeg šefa grada, mr. Čehoka. Ne grizi ruku koja te hrani, buraz – budi čovek!

Dubrovnik zlatnim Barakudama priredio doček za pamćenje!